Sa 17 godina: hiljadu kilometara u januaru i prvo mjesto u KTJ izazovu

01Trčanje koje je pronašao uz oca

Nikola Gligorević počeo je ozbiljnije da trči prije otprilike tri godine, bez nekog velikog plana i bez jasne predstave o tome koliko će daleko stići. Od početka mu je više odgovaralo sporije i duže trčanje nego kratke, brze dionice. Tada još nije mogao znati da će ga taj osjećaj za tempo odvesti na ultramaraton, kroz više od hiljadu januarskih kilometara i naposlijetku do prvog mjesta u humanitarnom izazovu.

Njegova priča s trčanjem počinje uz oca, koji mu je prvi predstavio taj sport i do danas ostao njegova najveća podrška. Često zajedno idu na trke širom Srbije, a tata je uz Nikolu i u trenucima kada podrška znači više od savjeta o tempu ili treningu. Na Paliću je, na primjer, bio uz stazu dok je Nikola prolazio krug za krugom, ohrabrujući ga da nastavi i onda kada bi noge radije stale.

Prvu ozbiljnu trku Nikola pamti kao važan početak, iako tada još nije mogao znati kakve će sve distance kasnije istrčati. U februaru 2024. godine učestvovao je na trailu od 22 kilometra oko tri jezera u Subotici. Trka nije imala mnogo uspona, ali je njemu predstavljala prvu ozbiljnu provjeru i priliku da vidi kako mu odgovara duža distanca.

U to vrijeme polumaraton mu je djelovao kao veoma zahtjevna, gotovo nedostižna trka. Danas mu je jedna od omiljenih. Distanca je ostala ista, ali se Nikola postepeno promijenio kroz treninge i iskustva, sve dok mu ono što je nekada djelovalo strašno nije postalo nešto čemu se raduje.

U sedmici bez takmičenja obično ima četiri treninga, a između njih pliva radi aktivnog oporavka. Plan uglavnom pravi sam, uz povremenu očevu pomoć oko detalja. Važno mu je da se plana drži, umjesto da dodaje kilometre svaki put kada se osjeća dobro ili preskače trening kada mu se ne izlazi. „Plan je važan. Uglavnom ga pravim sam, a nekada mi tata pomogne oko nekih sitnica“, kaže Nikola.

Ljudi oko njega ponekad ne razumiju kako neko može toliko dugo da trči. Šale da „nije normalan“ čuje često, ali ga to ne odvraća. Nikola smatra da se trčanje ne mora pretvoriti u mučenje, jer uz njega možeš uživati, upoznati mnogo ljudi i saznati koliko zapravo možeš.

02Palić: šest sati i krug od pola kilometra

Prije januarskog izazova, Nikola je 2025. godine istrčao svoj prvi ultramaraton na Paliću. Trka je trajala šest sati, a jedan krug bio je dug oko 500 metara. Za njega je to bilo drugačije iskustvo od trke na određenu distancu, jer nije mogao da računa koliko mu je ostalo do cilja. Sat je odbrojavao, a trčanje se nastavljalo dok vrijeme ne istekne.

„Mentalno je potpuno drugačije kada znaš da sat odbrojava šest sati i da cilj nije određena distanca“, kaže Nikola.

Kratki krugovi značili su da stalno prolazi istom stazom, bez promjene pejzaža koja bi mu pomogla da misli odmaknu od pretrčanih i preostalih kilometara. Za nekoga ko voli trail i promjenljiv teren, takvo ponavljanje bilo je posebno teško.

Nakon četrdesetak kilometara pokušavao je da skrene misli sa trčanja i svega što je još ostalo. Razmišljao je o životu i drugim stvarima, samo da ne broji svaki krug i ne prati koliko mu vremena preostaje. Bilo je trenutaka kada je želio da odustane, što je, kako kaže, pomislio više puta tokom trke.

Otac i brat bili su uz njega i pomagali mu da nastavi. Na fotografijama se obično vide završetak i dobri trenuci, ali ne i bol, umor i kriza koja se pojavi poslije mnogo pretrčanih kilometara. Nikola je na Paliću za šest sati prešao 53 kilometra i završio svoj prvi ultramaraton.

03Januar: više od hiljadu kilometara na minusu

Januarski KTJ izazov počeo je tokom školskog raspusta, što je Nikoli omogućilo da trči dva puta dnevno. Ujutru bi prelazio oko 20 kilometara, a uveče još petnaest. Trčao je gotovo svakog dana, bez mnogo razmišljanja da li je plan prezahtjevan, jer je za hiljadu kilometara trebalo održavati prosjek od oko 33 kilometra dnevno. Vikendom bi, kada su mu energija i motivacija to dozvoljavale, prešao i 42 kilometra ili više.

Broj kilometara nije bio jedini izazov. Januar 2026. bio je hladan, s temperaturama koje su često padale ispod minus pet stepeni, uz snijeg i ledenu kišu. Podloga nije uvijek bila sigurna ni za hodanje, a kamoli za brži trening. Nikoli je zato najteže bilo da održi disciplinu i svakog dana izađe napolje bez obzira na to koliko bi radije ostao u kući.

„Najviše mi je bilo teško da održim disciplinu. Januar je bio veoma hladan, temperature su često padale ispod -5°C, a bilo je dosta snega i ledene kiše. Trebalo je svakog dana izaći napolje i odraditi trening bez obzira na uslove.“

Negdje oko sredine mjeseca počeo je da računa kilometre i shvatio da bi mogao da pređe hiljadu. Ta mogućnost mu je dala dodatnu motivaciju za hladna jutra i večernje treninge, naročito onda kada je bilo potrebno da se odluka o izlasku donese iznova.

Posljednji dan izazova promijenio je poredak. Dvojica takmičara su prestigla Nikolu i spustila ga sa pozicije koja bi mu donijela postolje na peto mjesto. Poslije 29 dana truda, jedan dan je bio dovoljan da rezultat izgleda sasvim drugačije.

„Posebno mi je teško palo što su me dvojica takmičara prestigla poslednjeg dana izazova. Bilo je teško prihvatiti da posle 29 dana ogromnog truda jedan poslednji dan može toliko da promeni rezultat.“

Razočaranje je bilo teško prihvatiti, ali je upravo ono postalo važan dio njegove pripreme za naredni izazov. Nikola je iz januara izašao s jasnijim ciljem i motivacijom da se vrati.

04Septembar: ovaj put s ciljem

U KTJ ga je pozvala Lenka Malešević, kapiten ekipe Neki novi klinci, s kojom se upoznao na trail trkama. Nikola je poziv prihvatio brzo, jer je već poznavao izazov i znao šta mu znači takmičenje u kojem se kilometri povezuju s humanitarnom akcijom.

U januar je ušao bez preciznog cilja za plasman, vođen entuzijazmom i željom da vidi koliko može. U septembru je pristupio drugačije. Želio je da bude na postolju, a sjećanje na januarski posljednji dan davalo mu je dodatni podsticaj da istraje. Do 2. oktobra prešao je 1.108 kilometara i završio na prvom mjestu.

Humanitarni karakter izazova za njega nije samo dodatak takmičarskom rezultatu. Kada mu ponestane motivacije, sjeti se Vuka i druge djece koja nemaju mogućnost da trče.

„Uvek se setim Vuka i ostale dece koja nemaju mogućnost da trče. Kada nemam motivacije, podsetim sebe da sam živ i zdrav i da imam privilegiju da mogu da trčim. To mi daje dodatnu snagu da izađem i odradim trening.“

Ta misao mu pomaže da u kilometre unese i zahvalnost za ono što može. Njegov rezultat jeste lično postignuće, ali trčanje u okviru KTJ izazova istovremeno postaje način da podrži djecu i porodice kojima je pomoć potrebna.

05Prostor da se ide dalje

Nikola kaže da mu je trčanje pokazalo koliko je sposoban za stvari u koje ranije nije bio siguran i koliko može da se osloni na sebe. Takvo samopouzdanje gradio je trening po trening, na distancama koje su mu nekada izgledale nedostižno.

Ispred njega su i veliki ciljevi. Volio bi da istrči Arizona Monster, trku od oko 300 milja kroz pustinju Arizone, kao i jedan od velikih maratona. Do dvadesete godine nada se da će završiti neku veliku trku na 100 kilometara ili 100 milja.

Ipak, dugoročno mu je važnije da trčanje ostane prostor u kojem može da se razvija, pomjera vlastite granice i uživa. Nekome ko tek razmišlja o prvoj trci poručuje da trčanje ne mora da bude mučenje. Može da donese zadovoljstvo, nova poznanstva i priliku da otkriješ koliko zapravo možeš.

„Rekao bih sebi da se dobro hidriram, da sve pripremim na vreme, uključujući i odlazak u WC pre starta, i da ne zaboravim da je najvažnije da završim trku i uživam u njoj.“

U januaru je Nikola pretrčao više od hiljadu kilometara, ali mu je postolje izmaklo posljednjeg dana. U septembru se vratio sa jasnim ciljem i završio na prvom mjestu. Između ta dva izazova bili su disciplina, podrška porodice i podsjetnik da je mogućnost da trči privilegija koju ne želi uzimati zdravo za gotovo.

Kraj